Odnos između kulture i pojedinca nije jednosmerno zbivanje. Kultura utiče na pojedinca na moćan i prodoran način i tako doprinosi stabilnosti društva i njegove kulture; pojedinac takođe, utiče na kulturu i tako doprinosi da se društvo mijenja.
Pojedinac i njegova kultura kompleksno su povezani. On može da deluje kao tvorevina kulture svoje grupe, a takođe i kao nosilac, realizator,stvaralac svoje kulture.
Kao tvorevina kulture, pojedinac je jako motivisan da se ponaša na prikladan način u svakoj situaciji. Kao nosilac kulture, pojedinac igra aktivniju i pozitivniju ulogu. Bori se da pokaže poželjnost sankcionisanih načina postupanja i da druge obučava da ih usvoje.
Kao korisnik kulture koristi se zajedničkim stavovima,vrednostima i obrascima ponašanja da unapredi svoje vlastite interese. A kao stvaraoc, pojedinac služi kao nosilac kulturne promene.
Glavna vrednost ovakvog opisa ( uloge pojedinca u odnosu na kulturu ) je u naglašavanju da je odnos između pojedinca i njegove kulture aktivan,odnos davanja i uzimanja.
Heder je čoveka odredio kao jedino živo biće u prirodi koje stvara kulturu i koje nije u stanju da zasnuje svoj život izvan kulture. Dakle, dok su sva ostala živa bića, prirodna bića, čovek je istovremeno i prirodno i društveno biće.
Određujući dvostranu prirodu čoveka kao prirodnog i društvenog bića, kao fizičkog i duhovnog, uočavamo da se celokupan razvoj društva od ranijih vremena odvija u tome prostoru, između:
- fizičkog osvajanja prirode radi čovekovog biološkog opstanka
- duhovnog napora kojim je stvarao alatke, ali i legende i verovanja, sa jasnim ciljem da olakša svoj opstanak i unapredi svakodnevne nedaće, da se odbrani od neizbežnih katastrofa, od neukrotive i ćutljive prirode.
Nema sumnje da je čovek, prema tačnom zapažanju De Ruzmona, pre svega biće koje aktivno učestvuje ”u svemu što predstavlja stvaralaštvo u prirodi, istoriji i u duhovnom životu.”
Ipak,postavlja se pitanje šta je to što čovek suštinski razlikuje od svih drugih bića, i što mu omogućava ne samo aktivan, već i preobražavalački stav prema svetu i stvaranje vrednosti.
Izgleda kao da tu osobenu prirodu ljudskog bića ponajbolje izražavaju Ernest Kasirer i Lesli Lajt, prema kojima je čovek animal symbolicum-( ”simbolička životinja” ). Jednostavno rečeno: Čovek je biće koje stvara simbole. Celina svih tih simbola čini kulturu.
Ukratko ću objasniti četiri faze kroz koji je dinamičan, interaktivan odnos između: a) pojedinca i b) kulture i društva.
- Hominizacija
”rođenjem čoveka, najprije, genetski donosi dispozicije, koje životom u zajednici razvija u opšte ljudske osobine. To čini fazu hominizacije, tačnije,’postojanje čovekom’. Dok se mladunčad životinja tako reći bez pripreme uključuje u život, ljudski podmladak je na startu sasvim nemoćan. Jedino uz pomoć kulture, u uslovima sistematskog i usmerenog rukovođenja od strane odraslih, dete može da postane normalno ljudsko biće, da stekne govornu moć, predmetnu aktivnost i simbolizaciju”, kaže ruski kulturolog E. Sokolov.
- Elementarna socijalizacija
Usvajanjem vec stvorenog kulturnog nasljeđa, tradicije individua se socijalizuje, stiče osnovu za uključenje u grupni život date kulture i društva.
- Inkulturacija
U fazi inkulturacije ličnost se prema ponuđenom kulturnom nasljeđu odnosi aktivno. Ona ga stvaralački usvaja u zavisnosti od svojih najdubljih unutrašnjih opredjeljenja, specifičnih sklonosti senzibiliteta. Dakle, ličnost istupa kao stvaralačka egzistencija.
- Korelacija
Završna i najpoželjnija faza u razvoju ličnosti unutar vlastitog kulturnog sistema je postizanje najveće moguće autonomije i stvaralačke slobode, iz čega proizilaze stvaranje novih simbolističkih, kulturnih vrednosti.
Kultura-Katarina Krunic 